Teško mi je i dok pišem,a kamoli dok razmišljam o tome...Oduvek sam voleo srpski jezik i književnost,ali to drugi nisu hteli da prihvate ...Moj problem je počeo još prošle godine. Prešao sam u tu glupu medicinsku školu. Od tog trenutka,kao iznenada,prestao sam da znam nešto zašta sam bio siguran da znam. Dobijao sam trojke,ponekad i neku četvorku,ali znao sam da znam za više. To me izjedalo,poput laganog straha koji,kada ti se uvuče u kosti, čeka pravi trenutak da odradi svoje...Shvatam da se nekome moj stil pisanja ne dopada,ali kažu da za to imam talenat. Prolio sam ,zbog srpskog i toga što nemam 5, more bolnih suza.Ja ni sada nemam kome da se obratim,čak ni najboljoj prijateljici koja je postala monotona i hladna prema meni. Evo,sada sam II godina i opet 4...Problem je u meni,meni književnost znači mnogo,sve! Ceo svet mi se prevrnuo ! Srce su mi rascepali ljudi,a ruke krvavrile od bola... Moja mama,tata me ne podržavaju u tome,a ja..Ja samo želim da shvate da sam ja samo ...